Danas se u mome gradu održava Hod za slobodu. Odlučilo se opalit kontru Željkinom Hodu za život. Inicijativa zlata vrijedna i totalno sam se htjela pridružit. Ali...
Svaki dobar izgovor počinje s “ali”. Nemam izgovor, nisam otišla. Smlavio me umor i zaspala sam. Sorry. Nema izgovora, tako je kako je.
“Ali” je u ovom slučaju više izgovor za promišljanje o očekivanjima. Imaš taj neki set očekivanja koji se pred tebe posadi otkad te se začne pa još godinama nakon što umreš, dok se ne otplati zadnja rata kredita za tvoj sprovod.
Prvo, kad te se začne, Željka Markić očekuje da se rodiš. Nema tu mile-lale, ima da se rodiš jer je dotična zbog tebe prisiljena jednom godišnje hodati po Zagrebu. Tvoji roditelji pak očekuju da se rodiš, ali kao zdravo dijete. Ne sa spinom bifidom, ne s oštećenjima živčanog sustava, ne bez jedne ruke i dva uha. Zdravo ko dren i sa svim organima, nikako drugačije. Nekima je pak sve to okej, samo da imaš pišu. Ako ti i fali jedna ruka, nema veze, imaš pišu, nadoknadit ćeš. If you know what I mean.
Ponekad se očekivanja ne ostvare. Željka hoda uzalud, a nije joj lako. Treba tu težinu nositi na dvije nejake noge.
Drugo, kad se napokon rodiš i sva se realna očekivanja, poput živo i zdravo, ostvare, e onda tek ide izazov. Nemoj slučajno da ti roditelji obuku tuticu krive boje. Nedajbože da je u kolicima roza benkica, a unutra mali momak. Stavi mašnu curici na glavu, jer sve bebe izgledaju isto, pa da se ne bi netko zabunio i obratio ditetu u krivom rodu. Ako curica uhvati autić za igru, a dečkić lutkicu, odmah to oduzmi da se ne bi slučajno inače u životu zabunili tko se čime bavi. A to je sve prije polaska u školu, jer tek onda slijedi drama.
Treće, polazak u školu. Dobro objasni djetetu da li mora stati u red sa curicama ili dečkima. Ako se zabuni, svi će se smijat, a to nitko ne želi. Kazni ako uđu u krivi WC. Ne daj curicama da se potuku. Za dečke se može progledat kroz prste, ali za curice je to velika sramota. Pazi da imaju školske torbe ispravnih boja, a pritom ne mislim ni na žutu ni na zelenu. Traži od dječaka da budu dobri, ali od curica obavezno da budu i dobre i poslušne. I kad sve to odradimo točno kako treba, idemo level up.
Četvrto, pubertet. Pazi da se curice ne poseksaju, ali ono, uopće. Seksat će se onda kada ti bude trebalo unuče, a to nije još. Ako otkriju pupak, viči. Objasni da time izazivaju osjećaje u dečkima koje je skroz normalno da osjećaju. Pa ako se slučajno s tobom rukuju u ličkom stilu, tko će biti kriv?
Ne daj nikako da skuže za kontracepciju jer tek onda je sve gotovo. Kad ti dođu s protuargumentima koje su našle na internetu, samo reci da će u tvojoj kući biti kako ti kažeš, a ne kako internet kaže. To najučinkovitije zatvara svaku raspravu.
Peto, ono kad upišu faks ili odu raditi, pa izgube kompas. S jedne strane, teško ti je ako odu s rodne grude i ti više nemaš kontrolu. S druge strane, ako se vrate trudne, bit će unuče, a možda čak i unuk! Ako je otac bitanga, nema veze, samo neka on dođe ukuću i potiho bude đubre. Sve je to dobro ako susjedi ne čuju i ne vide. Faks ćemo lako, poso ćemo lako. Biti majka i supruga je najveće samoostvarenje kad prijeđeš 18, tako da više od toga ona ni ne mora tražiti.
Da skratim, šesto i sedmo je život koji ide nastavno na očekivanja od jedan do pet. Ta ista očekivanja netko prenese na podmladak, netko ne. Ali da bi dao jasno na znanje da ili prihvaća ili odbacuje očekivanja od jedan do pet, očekuje se da bude društveno angažiran i ode hodati ili za život ili za slobodu. I najzanimljivije - očekivanja od jedan do sedam uglavnom završe na ženskim tanjurima. Muškarci imaju izbor boriti se ili ne. Žene imaju izbor boriti se ili za jedno ili za drugo. Nije pošteno, jel da?
Koliko god da mi je žao što sam zaspala i propustila hodati za slobodu, jer to je u mome vremenu ZAISTA VAŽNO... jednako toliko mi i nije. Zvuči paradoksalno, ali premisa je ova: učimo žene ili da budu pokorne ili da budu borbene, da nešto moraju učiniti. Nitko ih ne uči da smiju i ne učiniti.
Onoga dana kad počnemo učiti svoje kćeri da smiju izabrati između više od samo dva stila ponašanja, dva muškarca, muškarca i žene, dva identiteta, dva hoda... E tada će polako prestati potreba za ijednim od ova dva hoda.
Cura kojoj pokažete koliko njezin svijet može biti velik, apsolutno će hodati za život kakav njoj paše svaki dan, a ne jednom godišnje po tuđim pravilima.
Svaki dobar izgovor počinje s “ali”. Nemam izgovor, nisam otišla. Smlavio me umor i zaspala sam. Sorry. Nema izgovora, tako je kako je.
“Ali” je u ovom slučaju više izgovor za promišljanje o očekivanjima. Imaš taj neki set očekivanja koji se pred tebe posadi otkad te se začne pa još godinama nakon što umreš, dok se ne otplati zadnja rata kredita za tvoj sprovod.
Prvo, kad te se začne, Željka Markić očekuje da se rodiš. Nema tu mile-lale, ima da se rodiš jer je dotična zbog tebe prisiljena jednom godišnje hodati po Zagrebu. Tvoji roditelji pak očekuju da se rodiš, ali kao zdravo dijete. Ne sa spinom bifidom, ne s oštećenjima živčanog sustava, ne bez jedne ruke i dva uha. Zdravo ko dren i sa svim organima, nikako drugačije. Nekima je pak sve to okej, samo da imaš pišu. Ako ti i fali jedna ruka, nema veze, imaš pišu, nadoknadit ćeš. If you know what I mean.
Ponekad se očekivanja ne ostvare. Željka hoda uzalud, a nije joj lako. Treba tu težinu nositi na dvije nejake noge.
Drugo, kad se napokon rodiš i sva se realna očekivanja, poput živo i zdravo, ostvare, e onda tek ide izazov. Nemoj slučajno da ti roditelji obuku tuticu krive boje. Nedajbože da je u kolicima roza benkica, a unutra mali momak. Stavi mašnu curici na glavu, jer sve bebe izgledaju isto, pa da se ne bi netko zabunio i obratio ditetu u krivom rodu. Ako curica uhvati autić za igru, a dečkić lutkicu, odmah to oduzmi da se ne bi slučajno inače u životu zabunili tko se čime bavi. A to je sve prije polaska u školu, jer tek onda slijedi drama.
Treće, polazak u školu. Dobro objasni djetetu da li mora stati u red sa curicama ili dečkima. Ako se zabuni, svi će se smijat, a to nitko ne želi. Kazni ako uđu u krivi WC. Ne daj curicama da se potuku. Za dečke se može progledat kroz prste, ali za curice je to velika sramota. Pazi da imaju školske torbe ispravnih boja, a pritom ne mislim ni na žutu ni na zelenu. Traži od dječaka da budu dobri, ali od curica obavezno da budu i dobre i poslušne. I kad sve to odradimo točno kako treba, idemo level up.
Četvrto, pubertet. Pazi da se curice ne poseksaju, ali ono, uopće. Seksat će se onda kada ti bude trebalo unuče, a to nije još. Ako otkriju pupak, viči. Objasni da time izazivaju osjećaje u dečkima koje je skroz normalno da osjećaju. Pa ako se slučajno s tobom rukuju u ličkom stilu, tko će biti kriv?
Ne daj nikako da skuže za kontracepciju jer tek onda je sve gotovo. Kad ti dođu s protuargumentima koje su našle na internetu, samo reci da će u tvojoj kući biti kako ti kažeš, a ne kako internet kaže. To najučinkovitije zatvara svaku raspravu.
Peto, ono kad upišu faks ili odu raditi, pa izgube kompas. S jedne strane, teško ti je ako odu s rodne grude i ti više nemaš kontrolu. S druge strane, ako se vrate trudne, bit će unuče, a možda čak i unuk! Ako je otac bitanga, nema veze, samo neka on dođe ukuću i potiho bude đubre. Sve je to dobro ako susjedi ne čuju i ne vide. Faks ćemo lako, poso ćemo lako. Biti majka i supruga je najveće samoostvarenje kad prijeđeš 18, tako da više od toga ona ni ne mora tražiti.
Da skratim, šesto i sedmo je život koji ide nastavno na očekivanja od jedan do pet. Ta ista očekivanja netko prenese na podmladak, netko ne. Ali da bi dao jasno na znanje da ili prihvaća ili odbacuje očekivanja od jedan do pet, očekuje se da bude društveno angažiran i ode hodati ili za život ili za slobodu. I najzanimljivije - očekivanja od jedan do sedam uglavnom završe na ženskim tanjurima. Muškarci imaju izbor boriti se ili ne. Žene imaju izbor boriti se ili za jedno ili za drugo. Nije pošteno, jel da?
Koliko god da mi je žao što sam zaspala i propustila hodati za slobodu, jer to je u mome vremenu ZAISTA VAŽNO... jednako toliko mi i nije. Zvuči paradoksalno, ali premisa je ova: učimo žene ili da budu pokorne ili da budu borbene, da nešto moraju učiniti. Nitko ih ne uči da smiju i ne učiniti.
Onoga dana kad počnemo učiti svoje kćeri da smiju izabrati između više od samo dva stila ponašanja, dva muškarca, muškarca i žene, dva identiteta, dva hoda... E tada će polako prestati potreba za ijednim od ova dva hoda.
Cura kojoj pokažete koliko njezin svijet može biti velik, apsolutno će hodati za život kakav njoj paše svaki dan, a ne jednom godišnje po tuđim pravilima.
Nema komentara:
Objavi komentar